Komunizam je na našem portalu, često i pomalo subjektivno, prikazivan kao ideologija koja je kriva za razne propasti i moralna posrnuća našeg naroda. Neretko nismo precizirali, ali verujem da vam je do sada, poštovani čitaoci, jasno da se kritika odnosila većinom na jednu kancerogenu podvrstu komunizma – titoizam.

Kancer se danas ne leči. Tako bar tvrdi Svetska zdravstvena organizacija. Ako idemo putem tih zvaničnih postulata nasušne lekarske organizacije, kancer je moguće samo uništiti. Vremenom se ta bolest izlečiti neće, već će se samo pogoršavati.

U društvenom životu Srbije, taj titoistički kancer nije diran još od smrti Josipa Broza. Skoro pola veka mi živimo s njim i on je postao deo nas, bez kog život i ne možemo zamisliti. Ako pogledamo medije, stavove raznih profesora i „stručnjak“, uplašenost naroda čuvenom komunističkom parolom Bolje da ne talasam, taj čovek kao da nikada nije prestao da vlada ovom našom zemljom.

Današnjica je samo uvijena u nekakve slobode izbora i slobode veroispovesti, a Srbi su u Srbiji, kako je to sam Broz zamišljao, u trećoj deceniji dvadeset i prvog veka, nažalost manjina.

GLOBALNA HAJKA NA HRIŠĆANE

Moderno, digitalno doba, koje je naša svakodnevica, donelo je nesumnjivo mnogo naprednog ljudskoj vrsti. Život je nama zaista dosta lakši nego generacijama pre nas, u tom tehničkom smislu.

Kao i svaka društvena pojava digitalizacija, kao globalni pojam, donela je i pregršt loših stvari, koje su se prvenstveno činile kao dobre ideje. Jedan eksplicitni primer su svakako društvene mreže. One su danas mutirale u jezgro života svih nas. Korišćenje društvenih mreža postalo je obavezno i osoba bez istih smatra se praktično osakaćenom.

Ono što je ipak ostalo korisno od njih jesu informacije. Sveobuhvatne, lažne ili prave, ukoliko se stavi odgovarajući „filter“ istinitosti, može se sa njih pokupiti dosta koristi. Ove zime pažnju su posebno privukli konzervativni stanovnici Sjedinjenih Američkih Država. U jeku hajke protiv nekadašnjeg predsednika Donalda Trampa, uglavnom  njegovo biračko telo ukazalo je na još jedan veliki problem te zemlje. Naime, postalo je društveno neprihvatljivo ljudima čestitati Božić sa Merry Christmas, umesto toga smišljena je vešta krilatica Happy Holidays.

Problem u prvobitnom čestitanju praznika Hristovog rođenja, jeste pominjanje samog Hrista. Zapadno društvo, konkretno SAD, je toliko počelo da truli da je određenim ljudima postalo uvredljivo samo ime Isusa Hrista.

Mi dotle još uvek nismo došli, ali tendencije svakako postoje.

MEDIJSKO SMETLIŠTE

Televizija i dalje predstavlja u našoj zemlji centralni izvor informacija većine stanovnika. Kanala ima nikad više, a izbor je nikad manji. Ta tvrdnja pokazla se tačnom i 3. januara tekuće godine. Ako ste menjali televizijske kanale tog dana glavna tema, gotovo bez izuzetka, bila je prejedanje tokom Nove godine. Na tu temu nadovezivala se naravno i finansijska isplativost proslave Nove godine.

Post zaista jeste lična stvar i svako ga doživljava na svoj način. Ipak, jedna rečenica mi je zaparala uši. Na određenoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom novinarka je radila anketu o trpezi koja se našla na stolu 31. decembra. Žena srednjih godina je sa nekim zadovoljnim osmehom na licu rekla da su imali prasetinu, rusku salatu i sarmu te je šaljivo dobacila sveto trojstvo.

To „sveto trojstvo“ nažalost nije izolovan slučaj. Mnogi ljudi koji se na popisu izjašnjavaju kao Srbi pravoslavci, smatraju normalnim ovu trpezu pred sam kraj Božićnog posta.

Ko je kriv za takvo razmišljanje?

Krivi su oni koji najviše oblikuju narod, mediji naravno. Vratimo se samo 40 dana unazad. Svake godine 28. novembra počinje Božićni post i završava se na Božić - trpezom. Da li je početak posta tih dana centralna tema?

Nije, naravno. Tada se prave rubrike o početku „tradicionalnog“ svinjokolja i emisije o Danu republike, republike koje odavno više nema, a koju prizivaju upravo ti „svinjokoljci“.

Jedino što se pominje vezano za post jesu ribe i ribnjaci, a tokom posta se najmanje jede baš riba.

Kakvu onda sliku može da ima narod sa takvim medijima i vestima?

Kakvu predstavu da ima narod kome se čestitaju praznici sa: „ Srpska pravoslavna crkva i vernici proslavljaju,...“, kao da smo u nekom azilu i kao da smo manjina u svojoj zemlji?

Kome smeta da se na televiziji čuje za Božić, Mir Božiji Hristos se rodi?

ČUVANJE TRADICIJE KAO SVETLA TAČKA

Koliko god naš narod bio nesvestan i koliko god ga pojedini uništavali, uvek ostaje iskra, ostaje žarka koja će u nekoj budućoj generaciji napraviti plamen i buktinju.

Ta žarka u sadašnjosti predstavlja na primer sečenje badnjaka. Plamičak je prepuna crkva mladih ljudi na ponoćnoj, Božićnoj liturgiji. Koliko njih zna suštinu Božića, koliko je postilo i kako - nebitno je. Bitno je da mladih ima, da su tu, da osećaju neku potrebu da makar tog dana dođu u brod crkve, da se pomole i poljube ikone.

Bitno je očuvati identitet makar kroz tradiciju, barem tih 48 sati. U svetu gde nečastivi polako preovladava, podvig je makar i na nekoliko sati biti hrišćanin.

U zemlji gde raznim eko – levičarskim – prozapadnim – liberalnim organizacijama smeta paljenje badnjaka zbog zagađivanja okoline (toga nema u kulturnoj Sloveniji npr.), dobro je da se još uvek sećamo svog imena i prezimena. 

Kroz te i takve organizacije, i kroz te i takve ljude progovara lično Josip Broz sa Banjice. Jedino rešenje za uništenje kancera sa početka teksta, jeste sprovođenje u delo rečenice uvaženog gospodina Miše Đurkovića koja glasi: „Domus florum delenda est“.

A dok se to ne desi, palimo badnjake i slavimo Božić.

Mir Božiji Hristos se rodi i neka nam je srećna 2024. po julijanskom kalendaru!