Leskovačka kotlina poznata je kao jedna od najplodnijih površina u celoj Srbiji. Gotovo da nema sela u Jablaničkom okrugu koje ne živi dobro i obilato od svog rada i svojih proizvoda.

Postoji verovanje da šta god da se baci na našu zemlju, niknuće nešto jestivo i ukusno.

Zašto onda u potpunosti ne bi iskoristili taj potencijal?

      Bitna stvar se na temu poljoprivrede desila pre dva dana u našem gradu. Leskovac je po prvi put bio domaćin sajma Poljoprivrednih savetodavnih stručnih službi Srbije.

Na Gradskom trgu bili su postavljeni štandovi sa domaćim specijalitetima. To je bila savršena prilika da se probaju ukusi iz različitih krajeva Srbije, ali i da se razmeni preko potrebno iskustvo sa različitih podneblja naše prelepe zemlje.

Okupljenima se obratio i direktor Poljoprivredne savetodavne stručne službe Leskovac, Dalibor Cvetanović i istakao je važnost ove manifestacije: „Ova manifestacija polako postaje tradicija  u Srbiji jer je treća po redu. Mi smo sada izabrani da budemo domaćini i nadam se da ćemo naš grad prezentovati na pravi način“.

Sajmu su prisustvovali i pripadnici ministarstva poljoprivrede, kao i gradonačelnik Leskovca dr. Goran Cvetanović, i na taj način je pokazano koliko je bitno da se tradicija ovakvih događaja i ubuduće nastavi.

Ovakve prilike moraju da se iskoriste ne samo za degustaciju najboljih srpskih specijaliteta, već za konkretne mere u oblasti poljoprivrede.

Poljoprivredna savetodavna stručna služba, zajedno sa gradom ulaže velike napore kako bi ova grana postala sve modernija i unapređenija u našem gradu i okrugu. Ipak, čini se da nema dovoljno zainteresovanosti kod samih meštana.

Nezainteresovanost mladih pokazuje broj prijavljenih kandidata za upis u srednju Poljoprivrednu školu. Toj školi se kroz nekoliko godina predviđa gašenja. Situacija je iz godine u godinu sve teža, to bi razumljivo bilo za neku previše urbanu ili potpuno nerazvijenu opštinu u oblasti poljoprivrede, ali ne i za Leskovac, u kome postoji toliko obradivih površina, ali kome se to, prekopotrebno seosko stanovništvo rasipa.

Najdramatičniji podatak jeste taj, da ovde nepričamo o visokoobrazovnim meštanima sela ili studentima. Verovali ili ne, mladi sa osnovnim i srednjoškolskim obrazovanjem, radije biraju da rade u stranim kompanijama za minimalnu platu, osam sati na traci, nego da obrađuju svoju zemlju. Ovo je jedan psihološki problem koji moramo pod hitno da rešimo.

     Sprečavanje ovog negativnog trenda biće veliki posao s kojim ćemo svi mi morati da se suočimo što pre. Za početak moramo naučiti našu mladež da je zemlja dar, da je zemlja bogatstvo i da ne treba bez ikakvog razloga bežati u grad i ropstvo.