Vraćamo se nešto više od devedeset godina kroz vreme. Doba kada je Leskovac živeo svoje zlatne godine.
Na desetine fabrika i zanatskih radnji radilo je u to vreme u Leskovcu. Leskovac je imao i nekoliko banaka, tako da i sami možete da zamislite o kakvoj ekonomskoj moći je reč. Zanimljivo je to da su svi vlasnici i veleposednici bili Leskovčani, te stranog kapitala nije bilo i sav novac je ostajao u gradu na Veternici.
To je stvorilo dobru podlogu da se i ostale grane privrede razvijaju. Posebno mesto u našem gradu zauzimala je grana ugostiteljstva. Leskovac je imao gomilu hotela, kafana, kasina, mehana,… Kao kruna cele te grane stajao je hotel „Kostić“.
Na mestu nekadašnjeg hotela „Kruna“, 1928.godine podignut je hotel „Kostić“. Prilikom samog otvaranja, odmah se dalo primetiti da je hotel jedan od najlepših i najsavremenijih u ovom delu Evrope.
U okviru tri sprata hotela, nalazilo se: 26 soba, trpezarija za goste, letnja terasa, svečana sala za izdavanje, posebna sala s pozornicom i bioskopskim platnom, kao i kafana odmah do glavne ulice.
Hotel je počeo da gradi industrijalac Gligorije Kostić. U toku same gradnje Gligorije je preminuo, a gradnju je nastavila njegova supruga. Po završetku radova, gospođa Kostić je objekat dala u zakup, a najvišu cenu ponudio je Kostadin Mitić, te on svečano otvara hotel 2.decembra 1928.godine, međutim ime nije želeo da menja.
Zanimljivo je i to da je hotel imao dva ulaza. Jedan sa recepcijom (ulaz sa trga) za prijavljivanje gostiju, a drugi, ekonomski ulaz sa drvenim vratima, vodio je u veliko dvorište za prihvat robe.
Na prvom ulazu radio je recepcionar Šimi, koji je imao za zadatak da dočekuje goste na železničkoj stanici i da ih provodi fijakerom do samog hotela. Osim toga, popularni Šimi je vodio i knjigu gostiju. Pored recepcionara na tom ulazu radilo je i dva tumača jezika i to jedan tumač engleskog, a drugi grčkog jezika.
Na drugi ulaz stizala je roba u enormnim količinama. Ostalo je zapisano da je piće stizalo svakodnevno u ogrromnim bačvama, a da je nedeljno trošeno više od šeststotina jaja za pravljenje torti i kolača (šef poslastičare bio je bogato plaćeni specijalista iz Beograda).
Sam hotel bio je opremljen skupocenim inventarom uglavnom iz inostranstva. Bilo je nabavljano: porculansko posuđe iz Češke, escajg iz Austrije i Nemačke, „Tonetove“ stolice iz Slovenije, „Goldnerove“ peći iz Subotice,… Enterijer sale je bio urađen od prvoklasnog drveta, sa parketom i tepih stazama, umetničkim slikama, raskošnim lusterima.
Kao i svaki i ovaj hotel imao je svoje male tajne. Legenda kaže da su noćenje, osim stranih gostiju, u hotelu plaćali i bogati industrijalci iz Leskovca i okoline kako bi proveli noć sa ženom, koja naravno, nije bila njihova. Gazda Dine ( Kostadin Mitić ), bio je vrlo diskretan i sve tajne ostale su unutar zidova hotela.
Za hotel „Kostić“ može se reći i da je prvi klub sa živom muzikom na ovim prostorima. Pored svega, hotel je u svom sastavu imao i veliku baštu sa podijumom za muziku u kojoj su se održavali matinei, dansinzi kao i prve noćne svirke.
1941.godine hotel je konfiskovan od strane Nemaca i niko osim nemačkog oficira nije smeo da kroči u objekat. Kao i većina velelepnih zdanja u Leskovcu i hotel „Kostić“ je potpuno stradao 6.septembra 1944.godine u bombardovanju od strane „Saveznika“. Od hotela je ostalo samo par zidova i mnogo praha i pepela. Gazda Dine je, videvši taj prizor, od muke istog dana preminuo.
Nama je ostao samo taj prah i taj pepeo kao podsetnik da je naš grad nekada bio evropska metropola. Ipak to ne sme biti samo podsetnik već mora biti i amanet, amanet da Leskovac opet zasija punim sjajem, da Leskovac opet bude „Srpski Mančester“.
