Na pomen imena Jovana Dučića, većini ljudi je prva asocijacija pesništvo i patriotizam. Ta asocijacija jeste opravdana, jer je on ostavio izuzetno dubok trag u našoj poeziji dvadesetog veka.

Međutim, na profesionalnom polju, polju diplomate, Dučić je ostavio jednak, ako ne i veći trag.On je prvi ambasador u istoriji Kraljevine Jugoslavije. Službovao je u raznim zemljama, a ostvario je izuzetne odnose u Rimu sa Benitom Musolinijem.

Ipak, nismo ovde da pričamo o Dučiću ni kao pesniku, niti kao diplomati. Ovde smo da podsetimo naše čitaoce da je rođeni Trebinjac imao izuzetnog dara u pisanju proze, i da je upravo kroz prozu prenosio svoja filozofska i verska ubeđenja.

Stoga, kao poziv za upoznavanje Dučića kao pisca, prenosimo deo iz kultne knjige „Blago cara Radovana”, koji upoređuje uloge antičkih filozofa, sa ulogom Isusa Hristosa u jednom društvu.

Ni danas obični duhovi ne razlikuju dva razna pojma koja su stari Grci imali u teoriji o uživanju;jedno je Aristipova hedonija, blaženstvo niske vrste, a sasvim je drugo Epikurova ataraksija, idejao uzvišenoj mirnoći duha i savesti.

Uglavnom, antičko grčko doba je stavljalo za ideal svetu tip mudraca, kao što je za Rimljanina bio model heroj – građanin.Taj mudrac je imao sve glavne vrline čovekove, naročito mudrost iskromnost, a to je bio Sokrat. Docnije je hrišćanstvo postavilo čoveku za ideal samog Hrista, a toznači mučenika, ili ljubav prema bližnjem.

Kao Sokrat, tako i Hristos, ima sve vrline čovekove, ali s tom razlikom što Hristos nije, kao Sokrat,zatvoren u sebe, i dobar radi sebe, ni aktivan samo radi usavršavanja svoje sopstvene ličnosti,nego Hristos živi i stvara radi drugog, samo u ljubavi za ostale ljude. Ovakva hrišćanska ljubavčoveka za čoveka, preziranje egoizma, čak i u njegovoj najsavršenijoj formi (kao što je grčkimudrac, koji je stvarno pasivan), i ovo bežanje od svakog ograničenja na ličnoj sreći, stvorilo jeideju o sveobimnoj ljubavi čovečanskoj, u kojoj zatim svaki čovek pliva kao u sjajnom i toplom moru. Hrišćanstvo je tako proklamovalo da čovek nije vuk drugom čoveku, kako su govorili nekimudraci, a o čemu je filosof Hobs dao čitavu teoriju, nego da je, naprotiv, čovek čoveku prijatelj, i da iznad sviju ljudi stoji Bog koji je prijatelj celog ljudskog roda. Napravivši Hrista predstavnikom svih vrlina, hrišćanska religija ga je na taj način postavila glavnim uslovom samevere. Ovo nije bio slučaj ni sa Mojsijem, ni sa Muhamedom, jer nijedan od njih ne zauzima u svomučenju ovakvo mesto. Oni su proroci i donosioci verskog učenja, ali nisu inkarnacije tog učenja.Dovoljno je bilo paganskom grčkom čoveku ići za njegovim Sokratom, a Rimljaninu za Scipionompa da budu mudraci i heroji u krugu drugih ljudi; ali ko ide za Hristovim idealom, taj je uzvišen ipred licem njegovog Boga. Hristos, to je ljubav za bližnjeg koliko i za sebe samog, ljubav zaneprijatelja, pretpostavljanje carstva nebeskog svakom carstvu zemaljskom; a to znači stavitivrlinu iznad svakog uživanja. Istina, Hristos je išao da dadne jedan novi moral, a ne novu religiju.Tek njegovi učenici osnažuju taj moral napravivši ga religijom. Hristos je zato morao ostatisredište i oličeni princip novog učenja.